Kad neko kaže reč „lopta”, onda ti padaju na pamet fudbal,
košarka, rukomet, vaterpolo, odbojka… Možda ne tim redom. Ako
čuješ reč „staza”, zna se: atletika, plivanje, formula,
biciklizam, motociklizam, plivanje. Ko zna kojim redom.
Najjednostavnije je kada se izgovori reč „kugla”: kuglanje, podrazumeva se.
E, neće biti: balote, brate! Pančevačko-krajišničke.
Supercica s TV ekrana je za tu subotu jasno najavila: preko dana
vreme lepo i sunčano, posle podne pljuskovi i grmljavina; zato su
se momci, u najvećem broju u „jakim” godinama, na terenu za balote
kod Doma JNA okupili odmah iza podneva. Nešto pre dva za
stolom je bilo tridesetak ljudi: trebalo je da se „skine” prase,
koje se pojavilo jer kod balotaša važi pravilo – ko pobedi,
plaća.
A ono sočno, s hrskavom koricom. Spretne ruke jednog od
domaćina seku komade zrele za „ljušćenje” uz ljutu papriku, leb,
domaću radžu, pivo, vino i poneki sokić. Iz zvučnika kog se ne bi
stidela ni omanja diskoteka gruvaju krajišničke pesme. Dobri
drugari se uz zezanje pripremaju za glavnu stvar: interni turnir u
balotama što treba da usledi. Zato je ručak brzo bio gotov.
Selidba do dva terena koji se nalaze tik do stola. Podelili
se momci u ekipice i ona prava žurka mogla je da počne: bačena je
mala kugla – bulin, a oko nje sleću nešto veće…
Klub balotaša u Pančevu zove se „Zanatlije”. Inicijativa za
osnivanje krenula je iz Udruženja zanatlija, njegov prvi čovek Luka
je i predsednik upravnog odbora kluba, a Miladin vodi skupštinu
„Zanatlija”. Pre pet godina su se mali i nešto veći privrednici
organizovali i, normalno, napravili dva terena za balote kod
Doma JNA. Luka kaže:
– Tereni su napravljeni po svim standardima, tj. imamo
uslove da na njima mogu da se prave takmičenja. Priroda je ovde
lepa, na dobrom smo mestu. Do pre mesec dana nismo bili
registrovani, igrali smo amaterski. Međutim, klub se proširio,
sada imamo oko pedeset članova. Najviše nas raduje to što se
prijavljuje sve više mladih, a za nas starije balote su odlična
rekreacija: nema duela i povreda, pa nije ni mnogo zamorno.
Koliko su ozbiljni igrači iz Pančeva, govori i podatak da su
učestvovali na 11 takmičenja sa po preko 20 timova iz cele
Srbije, a od toga su na šest bili plasirani u dve najbolje ekipe:
osvojena su četiri prva i dva druga mesta. Naši Pančevci su
zaista ekstra, dostojanstveni su u porazima, a znaju i da pobeđuju:
poslednji je „pao” Boleč, iako su tamo bili profi igrači iz
Sombora, Subotice, Kruševca, Kragujevca, Kraljeva… Išlo se i u
Vladimirovac, Seleuš, Rumenku, Novi Sad… I kod nas na
terenima kraj keja organizovan je turnir, koji je bio izuzetno
posećen.
Luka je dao sve od sebe da nam objasni pravila igre, ali
džaba: novinarski mozak je, kažu, frekventan, ali ponekad mu
izmiču detalji. Poenta je da se ljudi, strastveno bacajući kugle,
malo oznoje, skrenu misli sa svakodnevice i lepo razonode.
Uostalom, svratite do terena za balote i majstori iz našeg grada
će vas podučiti: oni su svaki dan tu od pet po podne, a pošto imaju
i osvetljenje, umeju da „zaginu” i do iza ponoći.
A na turniru graja: dobacuju jedni drugima i kugle i savete.
Dvojac iz Dalmacije – Petar i Bogdan – kažu da igraju balote od
kad su bili mali i da se sada kao penzioneri na ovim terenima
lepo druže, takmiče se, a ne treba im kondicija. Čaki, Krajišnik
iz Benkovca, „navukao” se na balote u rodnom mestu, a nastavio je
da ih igra u Pančevu.
– Za nas Krajišnike nema prepreka: bitno je da je teren
kol’ko-tol’ko ravan da balota može da se valja. Hvala ljudima koji
su napravili ovaj teren ovde, sad je lakše da se igra. Posle
naporne nedelje u FK-u „Dinamo” meni je ovo rekreacija i
opuštanje s mojim drugarima, prijateljima, braćom – mi smo kao
familija. Zajedništvo i prijateljstvo nas drže svaki dan. Kad je
nekome slava, svetac ili rođendan, od početka marta do kraja
oktobra, kad je lepo vreme, obavezno pravimo roštilj ili
okrenemo prase. Bilo bi lepo da imamo i teren pod nekim krovom,
da se non-stop družimo. Ali o tom – potom, super je i ovako –
priča Čaki.
Stefan iz Knina, sa svojih 28 godina najmlađi na terenu, a
bogami i najjači, stao je pred diktafon i počeo da govori, ali ga
zovu: „Ajde, bre, pusti sad priču, bacaj!” Dolazi posle pet minuta i
kaže:
– Ovo nam je tradicija iz Krajine i povezivanje s našim
ljudima koji su, nažalost, raseljeni. Došli smo u Pančevo 1995.
godine posle „Oluje”, pa smo nastavili da igramo balote na novoj
Misi. Onda smo počeli da dolazimo ovamo i ispostavilo se da su
nam svi neka dalja familija ili bivše komšije. Lepo su nas
prihvatili, pa zajedno uživamo.
Inače, ovaj mladić učestvovao je na „Strongmenu” i u
pauerliftingu; ne takmiči se sada, samo trenira, rekreativac je.
Privlače ga događaji poput „Krajiških igara”, gde učestvuje u
nadvlačenju konopca i bacanju kamena s ramena. Toliko o tome da
nema i snagatora na balotama…
Poreklom Užičanin Era, a odavno stanovnik našeg i njegovog
grada Pančeva, voli balote jer se pređe od osam do deset, ponekad
i petnaest kilometara tokom igre. „Miki, udri ovo, udri!”, dobacuje
saigraču dok ga snimamo. „Stigla, jebiga, šta sad”, dodaje.
– Ima nas iz Bosne i Hercegovine, južnih delova Srbije –
nema odakle nas nema – ali najviše je Krajišnika. Na balote sam
počeo da idem pre 45 godina. Nismo imali šta da radimo
nedeljom, pa smo spontano Miladin i ja krenuli na balote. Sad
već idemo na takmičenja, uživamo svi i volimo se kao braća, eto
tako – poručuje Era.
Igra se zahuktala, nije bila fora da smaramo dalje igrače.
Zaneseni, zapaljeni da pobede pre pljuskova i grmljavine, bacaju
kugle. Jer, ko pobedi, plaća. To ima samo u balotama. Navratite na
čast.
S. Trajković
