Ulica Ivana Cankara pripada teritoriji Mesne zajednice Strelište. Prostire se od Ulice Ruđera Boškovića i ovo ime nosi od 1980. godine. Pre toga se zvala Strelište prvi red do pruge.
Ivan Cankar je bio slovenački književnik. Rođen je 10. maja 1876. godine u mestu Vrhnika kod Ljubljane (Austrougarska monarhija), a umro 11. decembra 1918. godine u Ljubljani (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca).
Otac mu se zvao Jožef Cankar, a majka Neža Cankar Pivk. Jožef i Neža su imali osmoro dece. Ubrzo nakon Ivanovog rođenja Jožef se seli u Bosnu i Hercegovinu, a majka preuzima brigu o deci. Ivan je bio veoma blizak s majkom, što će pokazati i kroz dela koja je kasnije pisao.
Studirao je u Beču tehniku, ali je nije završio i potpuno se posvetio književnosti. U slovenačkoj književnosti javio se pesmama i zbirkom „Erotika”, koja je ozlojedila konzervativne krugove, te je ljubljanski biskup Jeglič otkupio ceo tiraž i zapalio ga.
Cankar se 1913. u predavanju „Slovenci i Jugosloveni” nedvosmisleno opredeljuje za jugoslovensko zajedništvo. Zbog toga je u jesen 1914. bio nekoliko nedelja zatvoren u ljubljanskom Gradu.
Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine zarobljen je u Ljubljani zbog prosrpskih stavova, ali je ubrzo pušten. Godine 1917. mobilisan je u austrougarsku vojsku, ali je zbog lošeg zdravlja pušten.
Posle rata se zalagao za „moralno čišćenje i podmlađivanje slovenačke politike i kulture”. Preselio se u Ljubljanu, gde je u decembru 1918. godine preminuo usled komplikacije upale pluća. Sahranjen je uz najveće počasti na groblju Žale u Ljubljani, a njegovoj sahrani prisustvovali su brojni slovenački intelektualci.
Cankar je jedan od tvoraca slovenačke moderne književnosti, u savremenom političkom životu bio je angažovan kao socijaldemokrata, a njegove političke ideje našle su odraza u svim njegovim delima. Tematski je obuhvatio sve slojeve slovenačkog društva: od seljaka do inteligencije, a stilom varira od neoromantičkog do naturalističkog. Glavna karakteristika njegove proze i drama jeste oštra psihološka i sociološka analiza. Njegova dela su delimično prevedena na mnoge jezike, čak i na kineski i indijski.
Pisao je romane, drame, kratke priče i eseje, a bavio se i politikom. Pored Otona Župančiča, Dragotina Kete i Jožefa Murna, smatra se začetnikom modernizma u slovenačkoj književnosti. Proglašen je najvećim slovenačkim piscem, a često ga upoređuju s književnim velikanima Francom Kafkom i Džejmsom Džojsom.
U svojim delima pisao je o teškom životu slovenačkog naroda i nepravdama koje su tada postojale u društvu. Njegova najpoznatija dela su pripovetke „Sluga Jernej i njegovo pravo”, „Domovino, ti si kao zdravlje”, „Šoljica kafe” i romani „Na klancu” i „Martin Krpan”.
Neke misli Ivana Cankara danas se često citiraju na društvenim mrežama:
Više gorčine i patnje krije se u jednom jedinom radnom satu nego u jednom celom-celcatom životinjskom životu.
Narod će sam sebi pisati presudu; neće mu je pisati ni frak ni mantija.
Čovek mora biti sam da bi upoznao druge.
Kada bi srce bilo ispovednik – duga i strašna bi to ispoved bila.
Sreća je kao sunce. Kad je najlepše, zađe.
Laž ne ubija toljagom, ali se provlači krvnim žilama poput otrova, polako i oprezno, pa se i ne primećuje kako deluje.
Čovek stavlja svoj potpis na svaki predmet koji dodirne.
Ko je snažan, ide uzbrdo, plašljivci i slabići klize nizbrdo.
Lepa je noć čoveku koji zna da će svanuti dan.
Iskusna žena vidi i ono što je muškarcu zauvek skriveno.
I prijateljima treba reći istinu u lice.
Čovek sanja toliko sjajniju svetlost koliko mračnija je noć oko njega i u njegovom srcu.
Nema lepše nade od one što je nikla iz tuge i nema lepših snova od onih što ih rađa bol.
