Vojlovica je 28. avgusta imala dan obogaćen posetom dveju evangelističkih sveštenica iz Slovačke. U poseti su bile Sonja Pihnarčik, sveštenica u Maloj Čalomiji, i Zuzana Polak, koja trenutno radi kao sekretarica u kancelariji generalnog biskupa u Bratislavi, a takođe je i autorka dveju knjiga poezije. Tokom ove posete obišle su i Pančevo, Beograd, Kovačicu i Staru Pazovu, kao i Maticu slovačku i SKPD „Đetvan” u Vojlovici, gde su imale priliku da vide vojlovačku nošnju, ali i etno-prostor. I ne samo to, naše gošće su izrazile želju da isprobaju nošnje, što su zahvaljujući predusretljivim Vojlovčankama i uspele. Vojlovčani su uživali u njihovoj poseti, a u ovom razgovoru saznaćemo kako je bilo našim gošćama.
Možete li nam ukratko reći kakav je bio vaš put do studija i šta vas je motivisalo da radite u crkvi?
Sonja Pihnarčik: Moj cilj je oduvek bio da postanem sveštenica. Primer mi je bila naša tadašnja sveštenica, koja je bila stroga i puna ljubavi i prelepo je pevala. Uvek sam težila ka tome da budem barem jednim delom kao ona.
Zuzana Polak: Od ranog detinjstva su me ka veri vodili moji deda i baka, s kojima smo pevali pesme iz evangelističke knjige pesama. Još dok sam bila mlađa, trudila sam se da pomažem u mojoj crkvi radeći kao kantorka, ili u radu s decom. Ali i tokom studija sam se trudila da pomažem u svojoj crkvenoj opištini i tako sprovedem u praksu ono što sam naučila u teoriji.
Recite nam nešto o vašoj službi, kako to izgleda?
Sonja: Od 2015. godine sam u crkvenoj opštini Mala Čalomija. Radili smo s decom, omladinom, ljudima srednjih generacija i starijim generacijama. Redovno smo posećivali parohijane u bolnicama. Stvarno sam stekla mnogo iskustva. Za mene je uvek bitno pitanje: kome stvarno služim i šta je smisao moje službe? Tamo gde se ljudi slažu u tome da crkva pripada Hristu i ne treba da služi za građenje sopstvenih ambicija, sve je na dobrom putu.
Zuzana, vi ste nekoliko godina služili kao sveštenica u Gemeru. Kakva ste iskustva stekli za te tri godine?
Zuzana: Početak nije bio lak. Morala sam brzo da se orijentišem i usvojim nova znanja i veštine. Pošto tamo gde sam služila nije bilo kantora, bila sam prinuđena i da ponovim znanje iz muzičke škole i počela sam da sviram na bogosluženju i pratim ljude na klavijaturi dok pevaju. Zbog zdravstvenog problema sa glasom morala sam da napustim službu, a danas radim na poziciji sekretarice u Generalnoj biskupskoj kancelariji.
Na čemu trenutno radite?
Sonja: U septembru nas je čekalo osvećenje crkvenih zvona, počinje rad i s decom, biblijski časovi, nedeljna škola, posete bolnicama… Pred nama je i stota godišnjica od rođenja sveštenice Darine Bancikove, o kojoj je i u Vojlovici bilo održano predavanje.
Pored posla, imate li neke hobije i interesovanja?
Sonja: Volim automobile, volim adrenalin, prirodu. Kada sam tužna, pišem poeziju, to je dobra psihohigijena. Preporučujem! A ponekad jednostavno odem u crkvu sa svojom gitarom i pevam.
Zuzana: Pored posla i škole imam malo slobodnog vremena za sebe, ali u moje omiljene aktivnosti spadaju šetnje, slušanje muzike, čitanje knjiga i istorijski dokumentarni filmovi.
Ovo je bila vaša druga poseta Srbiji. Šta ste videle i šta vam se dopalo?
Sonja: Kad neko spomene Srbiju, odmah mi padne na pamet majka sa dvoje dece koja je živela kod nas u kući nekoliko nedelja posle bombardovanja, a bila sam jako zahvalna što smo se tokom ove moje posete Srbiji mogli opet sresti.
Zuzana: Tokom tih pet dana imale smo, zahvaljujući kapelanki Lidiji Zloh, mogućnost da posetimo više lepih i znamenitih delova Vojlovice, Beograda, Pančeva i Kovačice. Pored toga, upoznale smo i mnogo prijatnih i druželjubivih ljudi, naučile smo nešto novo. Ali pre svega, bili su to dani puni odmora, regeneracije i sticanja nove snage.
Koje ste razlike uočili između slovačkih crkvenih opština u Srbiji i u Slovačkoj?
Sonja: Veoma je teško pisati o razlikama, jer dugo nismo bili u Srbiji. Svi imamo različite navike. Evangelistički hramovi ovde su predivni. Srce mi je zapevalo kad sam čula slovački jezik u Srbiji.
Sonja, vi ste održali predavanje o prvoj sveštenici u Slovačkoj. Imala je težak život, a mnogo ljudi, nažalost, o njoj ne zna ništa.Kako ste vi dospeli do ove teme i šta vas je motivisalo da se dublje bavite njenom biografijom?
Sonja: Darina Bancikova je ličnost koja je ušla u istoriju Evangelističke crkve, iako mnogi i ne znaju za nju. Rukopoložena je za sveštenicu ne samo kao prva žena u Slovačkoj već u celom svetu. Međutim, pozadina koja se razvila pored njene ličnosti bila je veoma mračna. Mentalitet naroda, sveštenstva, bio je jako plitak: sve, samo ne žena. Bilo joj je jako teško. Preživela je hapšenje od strane KGB-a, u zatvoru je provela dvanaest meseci. Državna saglasnost da služi bila joj je oduzeta na pet godina. Govorila je više jezika i zbog toga su je mnogi smatrali opasnom po njih. Bila je žena od akcije koja je žrtvovala svoj život za crkvu uprkos svim teškoćama. Moja savest mi nije dozvolila da ovu ženu pustim da samo „pliva” kroz istoriju a da ne spomenem šta je sve uradila.
Zuzana, vi ste tokom predavanja pročitali pesme koje ste sami napisali. Koliko ste knjiga objavili i o čemu se u njima radi?
Zuzana: Zbirka „Čuj naše molitve” izašla je 2019. godine, ali u ograničenom izdanju. Bila je to zbirka suspirija, inspirisana crkvenom agendom, čiji je cilj bio prvenstveno da posluži kao pomoć propovednicima. Godinu dana kasnije objavljena je zbirka pesama i stihovanih molitvi pod nazivom „U tišini”, čiji je sadržaj bio namenjen više laičkoj javnosti. Zahvaljujući predivnim fotografijama prirode knjiga je dobila i širu dimenziju jer je čitalac kroz njih mogao da sagleda i samu poeziju.
Kako ste se osećale kada ste pevale istu pesmu s ljudima koji govore istim jezikom, ali su odrasli i žive u potpuno drugačijoj kulturi?
Sonja: Ima jedna izreka: ako čovek ne razume reči pesme, i melodija može da zbliži ljude. U našem slučaju, melodija i reči koje smo znale spojile su nas i postali smo deo jedni drugih. Prelep, prijatan i dirljiv trenutak.
Isprobale ste i vojlovačku nošnju. Kakvo je to iskustvo?
Zuzana: Za mene je to bilo jedinstveno iskustvo, jer sam prvi put u životu bila obučena u nošnju, a moje iskreno divljenje pripada svim devojkama i ženama koje umeju i graciozno da plešu u tome.
Sonja: Volim kulturu, volim tradiciju i moja unutrašnja slabost su nošnje. U njima je izražen život čoveka. Svaka nošnja, svaka boja ima svoju priču. Ne volim da idem u šoping i isprobavam stvari, tako da je bio uspeh što sam uspela da se oblačim i presvlačim tri sata, i još i slikam u nošnji. Vojlovčani, hvala!
Lidija Zloh
