Zoran Kalezić ima RAK: Voleo bih da Beogradu kažem hvala za sve, makar to bilo POSLEDNJE ZBOGOM
Zoran Kalezić uprkos teškoj životnoj borbi sa bolešću ne posustaje i ne odsutaje od muzike. Više od 50 godina prisutan je na muzičkoj sceni, svojim pesmama i hitovima obeležio je jedan lep period u narodnoj muzici, a nedavno je objavio album “Spomenar” na kojem se našla i pesma koju je posvetio svojoj supruzi Ireni.
– Imam takav odnos prema životu, navikao sam da se borim. Otkako sam pošao odavde kao dečak, pa sve dosad, život me je tako vodio. Stalno sam se morao snalaziti, spašavao dušu od stvari koje su me dovodile do očaja – počeo je Kalezić svoju ispovest.
O kanceru nije previše hteo da priča, svestan da se bori s veoma teškom bolešću.
– Svestan sam situacije u kojoj se nalazim, ali sam svestan i opredeljenja da živim na svoj način. Nisam naučio na život s kancerom, na hemoterapije i zračenja. Ja sam naučio da pevam, iskreno imam prezrenje prema toj bolesti koja ljudima oduzima pravo na normalan život. Baviću se muzikom do svog poslednjeg dana, radio sam prethodne dve godine znajući šta će me snaći. Ne znam kako umetnik može da postoji bez tavog stava prema životu.
Kalezić je otkrio kako je nastala pesma “Za Irenu” koju je posvetio svojoj supruzi.
– Ona je moj spas. Mi muškarci često zaboravimo, zaneseni svojim ličnim ushićenjima, da nam je potreban neko ko će biti uz nas kad nam je najteže. Imao sam sreću da naiđem na takvu osobu. Ideja da stvorim tu pesmu nije moja nego jedne dame, Natalije Preočanin Samardžić, koja je pisala moj evergrin “Šta će meni vino i pesma cigana”. Kad je čula da sam bolestan, zajedno s mojim kumom nabavila mi je neke stvari koje mi pomažu u ovoj borbi. Rekla mi je da sam je proslavio i da je pratila moju ljubav sa Irenom. Dodala je da piše pesmu o tome i pitala me za mišljenje. Pristao sam, ali da ja dodam nešto svoje. Ona je koristila metafore, a ja ispričao detalje kad sam sreo Irenu.
Kalezić ističe da je u Crnoj Gori ljubav svojevrsna tabu tema i da on ima obavezu da priča o njoj.
– Kasno sam se oslobodio predasuda da treba da se stidimo ljubavi. Živeo sam u miljeu u Crnoj Gori gde je ljubav bila sramota, ne znam zašto. Niko nije video baku i deku zagrljene. Onda sam eksplodirao, i u inat mladima osetio potrebu da saopštim javno. Nemam ja vremena da mislim o kanceru sem kad me on podseti nekim mukama koje remete moj mir. Idem ja dalje, želim da ohrabrim sve ljude koji veruju u ono što rade i da se ne predaju.
Na pitanje kako je reagovala njegova supruga kad je čula pesmu, Kalezić otkriva.
– Žene su stvorene da budu pažene i mažene. Irena me jednom pitala što ne napišem nešto o nama. Ja joj kažem da pišem kad sam tužan, a ona će meni pa bio bi tužan da te ostavim na par godina. To je čučalo u meni, bila je pored mene kad sam korigovao Natalijin, inače sjajan tekst. Žena kad vas voli i pripada vam, ona vam se daje, ne znam kako da vam objasnim koliko joj to znači. I ženama koje slušaju, to je pesma o svim ljubavima.
Na kraju razgovora, Kalezić je podelio svoju najintimniju želju.
– Želja mi je da još jednom dođem u Dom sindikata u Beogradu i svojoj publici kažem veliko hvala, makar to bilo i moje poslednje zbogom.
Kurir rs.
