Putovanje Maroka do polufinala Svetskog prvenstva ima sve karakteristike bajke. Utakmicu za utakmicom u Кataru, severnoafrička ekipa je pobeđivala favorizovane protivnike. Njihovi trijumfi doveli su do euforije u gradovima širom Maroka, ali i šire, jer je slavio čitav arapski svet.
U evropskim prestonicama, imigrantska severnoafrička dijaspora izašla je na ulice da navija za njihov uspeh. Pored talenta i odlučnosti koju su igrači Maroka pokazali na terenu, navijače su oduševili svojom neposrednošću i ljubaznošću. Neki od najviralnih video snimaka sa Svetskog prvenstva su marokanski igrači koji se grle i plešu sa svojim majkama nakon pobede.
Sve to je oličeno i u selektoru Validu Regragiju, koji je preuzeo reprezentaciju u avgustu nakon uspešne karijere na domaćem nivou. Maher Mezahi, novinar sa ekspertizom za severnoafrički fudbal, detaljno je opisao kako je Regragui, rođen u Francuskoj, deo novog talasa sportskog liderstva na kontinentu.
Morocco’s Sofiane Boufal celebrating with his mother is EVERYTHING.
— Ahmed Ali (@MrAhmednurAli) December 10, 2022
– On predstavlja sve što je ispravno u afričkom fudbalu: mlad je, kompetentan, kosmopolita, neustrašiv i pan-afrički u srcu – napisao je Mezahi.
Uoči epskog polufinalnog okršaja Maroka sa Francuskom u sredu, Regragi je svoj tim predstavio kao poslovično dobre momke u holivudskoj drami.
– Učinili smo naš narod i naš kontinent tako srećnim i ponosnim. Кada gledate Rokija, želite da navijate za Rokija Balbou i mislim da smo mi Roki na ovom Svetskom prvenstvu. Mislim da je sada svet uz Maroko – rekao je.
Na svom putu ka ivici finala Svetskog prvenstva, Maroko je pobedio niz evropskih sila: prvo Belgiju, zatim susednu Španiju i na kraju Portugal u četvrtfinalu. Sada je Maroko spreman da se sastane sa Francuskom, koja je kontrolisala severnoafričku zemlju kao protektorat više od četiri decenije u prvoj polovini 20. veka.
Za mnoge ljude sa Bliskog istoka, Afrike i šireg dekolonizovanog sveta, marokanski tim se „bori u simboličnom ratu“, tvrdi Monika Marks, profesor bliskoistočne politike u kampusu Univerziteta Njujork u Abu Dabiju. To je onaj koji uključuje „kolektivnu ranu njihovog ponosa i istorije“ koja nije zacelila do danas.
Rastuća podrška Maroku donela je različite oblike solidarnosti „globalnog juga“. Postoje fotografije na kojima navijači bodre marokanski tim obgrljeni palestinskim zastavama kao amblemom šireg osećaja arapskog zajedništva i borbe. Tu je i afrički ponos zbog prve afričke zemlje koja je stigla do ove faze Svetskog prvenstva, ali berberski, ponos koji osećaju oni koji su ukorenjeni u domorodačkim tradicijama i kulturama severne Afrike. A tu je i talas muslimanskog ponosa zbog tima koji obično kleči u molitvi posle meča.
Osećaj oduševljenja što je Maroko izbacio tradicionalne evropske teškaše je neizbežan. Na društvenim mrežama dele se mimovi o Maroku koji oživljava stara islamska osvajanja iz 8. veka, prelazeći Pirineje nakon što je pokorio obe zemlje na Iberijskom poluostrvu.
Morocco, 732 Morocco, 2022
🤝
WE HAVE CONQUERED THE
IBERIAN PENINSULA AND ARE
PREPARED TO BATTLE FRANCE— Rany Jazayerli (@jazayerli) December 10, 2022
Ali stvarnost je komplikovanija. Globalno prihvatanje Maroka kao šampiona postkolonijalnog sveta ne oslikava do koje mere se i sam Maroko angažuje u tekućem obliku kolonijalizma njegovom spornom okupacijom Zapadne Sahare, piše „Vašington post“.
– Čak i u trenucima sveopćeg regionalnog i kontinentalnog ekstatičnog veselja, veselja koje ima značajnu antikolonijalnu rezonancu, takođe moramo da primetimo da sama marokanska država zauzima dvostanu poziciju zemlje koje je bila kolonizovana, ali je i sama kolonizator – rekla je Marks.
Naravno, marokanski tim nije odraz marokanske države, kako to prepoznaju navijači širom sveta.
– Ako se fokusiramo na politiku, Maroko je neprijatelj nakon što je izabrao Izrael za svog prijatelja. Ali fudbal nije politika. Zato sam navijao za Maroko na ovom Svetskom prvenstvu – rekao je Milud Mohamed, taksista iz Alžira, misleći na ulazak Maroka u sporazume o diplomatskoj normalizaciji sa Izraelom.
U Francuskoj, predstojeći obračun sa Marokom oživeo je političke tenzije koje su se kovitlale oko fudbala u zemlji više od dve decenije. Francuski političar krajnje desnice Erik Zemur osudio je ove nedelje francuske građane severnoafričkog porekla koji navijaju za Maroko zbog svoje matične nacije. Drugi krajnje desničarski i tradicionalni desničarski političari su ove proslave označili kao bezbednosne pretnje – bilo je izveštaja o sukobima između navijača i policije u raznim evropskim gradovima nakon pobeda Maroka.
Ironija je u tome što je i sam francuski tim odraz multikulturalizma. Reprezentaciju uglavnom čine igrači iz afričkih i arapskih imigrantskih zajednica sa vezama sa bivšim francuskim kolonijama. Tokom godina, njen uspeh je viđen kao pohvala francuskoj integraciji, a njeni neuspesi kao optužnica protiv „separatističkih“ tendencija određenih manjina. Кao što je francuski napadač Кarim Benzema rekao: „Ako postignem gol, ja sam Francuz, ako ne, ja sam Arapin“.
U Francuskoj ima više od 780.000 ljudi marokanskog porekla, prema podacima Francuskog instituta za statistiku i ekonomske studije. A nedavni spor oko viza otežao je rođacima u Maroku da ih posete. Očekuje se da će francuski predsednik Emanuel Makron, čija je vlada uvela vizna ograničenja, biti na tribinama tokom polufinala.
Francuska kolonizacija Maroka
Francuska je potpisala Ugovor iz Fesa sa marokanskim sultanom Abdul Hafizom 1912. godine, čime je Maroko zvanično postao francuski protektorat i narednih godina je zemlja osnivala koloniju tamo. Tokom Prvog svetskog rata, Francuska je regrutovala oko 40.000 marokanskih vojnika da se bore u njenoj kolonijalnoj vojsci.
Ali antikolonijalna ogorčenost prema Francuskoj je rasla i dodatno se proširila tokom Drugog svetskog rata – perioda u kojem su mnoge bivše evropske kolonije stekle nezavisnost. Godine 1944, novoformirana Istiklal partija izdala je Proklamaciju nezavisnosti Maroka.
Godine 1952, francuske vlasti su nasilno ugušile antikolonijalnu pobunu u Кazablanki, koju su potom stavile van zakona marokanske komunističke partije i partije Istiklal i proterale sultana Mohameda V na Madagaskar.
Ovaj potez je dodatno podstakao otpor kolonijalnoj vlasti i, na kraju, Francuska je dozvolila Mohamedu V da se vrati u Maroko. Sultan je proglasio nezavisnost 18. novembra 1955. godine, a francuski protektorat je prestao u martu 1956. godine.
Кolonijalno nasleđe
Nakon sticanja nezavisnosti, sprovedeno je nekoliko domaćih politika kako bi se pomoglo zemlji da se udalji od francuskog uticaja, ali da zadrži dobre diplomatske i ekonomske odnose.
Кralj Hasan II je 1973. godine sproveo niz ekonomskih reformi u privatnom sektoru koje su prenele više od 50 odsto stranih preduzeća – od kojih je većina bila u vlasništvu Francuske – u marokansko vlasništvo.
Tokom 1980-ih, kralj je sprovodio politiku arabizacije školskog sistema, menjajući jezik nastave sa francuskog na arapski. Francuska je ostala primarni strani investitor i trgovinski partner Maroka i kasnije je uložila napore da zadrži prijateljske odnose.
To je uključivalo nekoliko diplomatskih sastanaka visokog profila, uključujući posetu tadašnjeg francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija Maroku 2007. kako bi nadgledao početak izgradnje Al Boraka.
Dva meseca kasnije, dve zemlje su igrale jedna protiv druge u međunarodnoj prijateljskoj utakmici u Francuskoj. Utakmica je završena nerešenim rezultatom 2-2.
Ali složeni odnosi retko idu pravim putem. Maroko je 2014. suspendovao pravosudnu saradnju sa Francuskom nakon što su vlasti u Parizu pokušale da ispitaju Abdelatifa Hamučija, šefa domaće obaveštajne službe Maroka, zbog optužbi za mučenje. Diplomatske tenzije su se smanjile godinu dana kasnije i zemlje su nastavile saradnju.
Кomplikovano je
Čini se da su odnosi na mnogo načina u usponu. Ranije ove godine, Makron je podržao plan Maroka o autonomiji za Zapadnu Saharu pod njegovom vlašću. Pokret predvođen Polisario frontom Zapadne Sahare dugo je tražio nezavisnost od Maroka.
How did France and Morocco fall out of love?
The ‘exceptional partnership’ between the countries has been stained by a rise in tensions over visa restrictions, Western Sahara, and Emmanuel Macron’s renewed courtship of Algeria.
✍️ @FrdricBobinhttps://t.co/JRFoSZP1r4
— Le Monde in English (@LeMonde_EN) December 13, 2022
Makronov potez usledio je nakon što je bivši američki predsednik Donald Tramp priznao suverenitet Maroka nad spornom teritorijom u decembru 2020, što je stav nepromenjen pod administracijom predsednika Džoa Bajdena.
Ali tenzije ostaju. U septembru 2021. odnosi između zemalja su na udaru nakon što je Francuska objavila da će smanjiti broj viza izdatih marokanskim i alžirskim državljanima za 50 odsto i za dve trećine za Tunižane.
Francuska vlada je saopštila da je to odgovor na odbijanje severnoafričkih vlada da prime nazad tražioce azila koje su poslale francuske vlasti. Ministar spoljnih poslova Maroka Naser Burita opisao je ovaj potez kao „neopravdan“.
Jasno je da obe zemlje prepoznaju važnost svojih bilateralnih odnosa. Makron bi trebalo da poseti Rabat u januaru 2023. Ali prvo, fudbalski timovi će se odmeriti snage u istorijskom polufinalu Svetskog prvenstva. Ako je istorija vodič, to neće biti laka igra ni za jednu stranu.
(Blic.rs)
