„Panonski admiral: emocionalni vodič kroz diskografiju Đorđa Balaševića”, autora Ivana Ivačkovića, novinara, pisca i našeg Pančevca, naišao je na veliku pažnju medija i publike, o knjizi se govori i piše već nekoliko meseci. Ivačković kaže da je „Admirala” pisao tri godine i da je pisanje prekinuo samo jednom – u februaru 2021, kada je Balašević tragično preminuo.
„Mislio sam da će knjiga ostati nedovršena”, kaže na početku Ivačković.
– To što sam je ipak završio nije moja zasluga, ili bar nije samo moja. Veće su zasluge nekih drugih ljudi, Đoletovih i mojih zajedničkih prijatelja. Oni su me nagovorili da napišem knjigu do kraja. Podsećali su me na nešto što sam ja sam često govorio – da su knjige spomenici. Razgovarali smo skoro svakog dana i stalno su ponavljali: završi spomenik Đoletu, moraš to da uradiš. I, eto, uradio sam. Ovo jeste moj spomenik Đorđu Balaševiću. Zapravo njegovom pesništvu, njegovoj muzici i njegovom velikom civilizacijskom, pomiriteljskom angažmanu, njegovim nastojanjima da obnovi mostove među jugoslovenskim narodima, mostove koji su u ratovima tokom devedesetih rušeni i u doslovnom i u prenosnom smislu – objašnjava Ivan.
PANČEVAC: U jednom intervjuu rekao si da je „Panonski admiral” knjiga i o nama, a ne samo o Balaševiću.
IVAN IVAČKOVIĆ: Da, to je knjiga o svima nama kojima je Balašević važan, a pre svega o mojoj generaciji, o nama iz šezdeset i neke. Mi smo bili mladi kada se Balašević pojavio, rasli smo s njim, sazrevali smo uz njegove pesme, voleli se i tugovali uz njegove stihove. Neću preterati ni ako kažem da su nas njegove pesme povremeno vaspitavale. Interesantno, mi smo generacija panka i novog talasa, činilo se da naš senzibilitet nije sličan senzibilitetu Đorđa Balaševića, a ipak smo ga prihvatili kao svog, čak i dok smo bili mladi, jako mladi. A onda, kako su godine prolazile, bivao nam je još bliži i razumevali smo ga još bolje. Kao što smo sve više voleli Koena ili kao što smo sve bolje razumevali Dilanove balade. Potrebno je da se nakupe godine, da čovek prođe kroz neke životne udese, kroz neke patnje, da bi dokraja shvatio i doživeo svaki stih i svaki ton u pesmama kao što su Balaševićeve. U svakom slučaju, ovo je knjiga naših uspomena, knjiga o našim snovima, ostvarenim i proćerdanim, knjiga o našim životima i našoj sudbini. I knjiga o našoj nekadašnjoj zemlji koja je umrla u krvi i sramoti.
• Jesi li i lično poznavao Balaševića?
– Znali smo se trideset pet godina. Nije malo. I nikad nijedan nesporazum, nikad ni najmanja senka na svemu tome. Nismo o svemu mislili isto, ali smo se uvek voleli i poštovali.
• Imaš li s njim neki trenutak koji posebno pamtiš?
– Imam nekoliko baš dragih uspomena, ali najviše volim da se setim jedne večeri iz devedesetih godina. Bilo je to posle koncerta u Sava centru, Đole je tada promovisao album „Jedan od onih života”, koji je bio kruna njegove dotadašnje karijere. Posle koncerta stajali smo i pričali nas četvoro: Đole, njegov bubnjar i moj kum Dragoljub Đuričić, moja žena Sanja i ja. Đole i Dragoljub, obojica kozeri prve klase, bili su odlično raspoloženi i napravili su od te večeri mali vatromet ljudskog duha. Takvo veče ne može se prepričati, ali sećam ga se, eto, i posle trideset godina. To, valjda, dovoljno govori.
• Da li sam dobro zapamtio da si baš u vreme albuma „Jedan od onih života” došao na ideju za knjigu o Balaševiću?
– Jeste, to je bilo, ja mislim, 1994. godine. Napisao sam o tom albumu tekst za „Politiku”. Jako mi se dopao album, a Balaševiću se jako dopao taj tekst. Pričali smo o svemu tome i pomislio sam kako bi, u stvari, trebalo napisati knjigu o svim njegovim albumima. Tada sam se spremao da pišem knjige i često sam razmišljao o tome šta bi mogle da mi budu teme. U svakom slučaju, nastavio sam da pišem o Đoletovim albumima, i onima koje je objavljivao posle „Jednog od onih života” i onima koji su tom albumu prethodili. Poneki od tih tekstova bih objavio, ali uglavnom sam ih čuvao za knjigu i čekao trenutak da i profesionalno i ljudski dovoljno sazrim za tako krupan zalogaj. I onda, pre otprilike tri godine, zaključio sam da sam spreman. Dao sam ovoj knjizi celog sebe, poklonio sam joj tri godine života. Od trenutka kada je Đole otišao, svaku drugu rečenicu sam isplakao. Teško je bilo. Baš teško. Ali nadam se da je imalo smisla i da knjiga valja.
(Pančevac/Siniša Trajković)
