Iako je u Srbiji kranova sve više, kranisti konstantno fale gotovo na svakom gradilištu, i pored toga što njihove zarade idu i do 170.000 dinara mesečno. Štaviše, i ovo zanimanje spada u kategoriju deficitarnih.
Kako izbliza izgleda ovaj posao, i koje su mu prednosti i mane, za Infostud ispričala su trojica kranista – Branko Nikolić, Ognjen Marković i Nikola Aleksandrović.
– Nisam se školovao za ovaj posao, već sam sasvim slučajno počeo njime da se bavim. Otišao sam pre desetak godina na Maltu i tamo video da su potrebni kranisti. Položio sam za sertifikat i procenjeno je da mogu nesmetano da se bavim tim poslom. Taj sertifikat važi tri godine, ali ne i izvan Malte, pa sam isti ispit polagao i dok sam živeo u Nemačkoj, a i sada kada sam u Srbiji. Ovde sam polagao teorijski ispit u centru za kulturu „Vlada Divljan“, a ukoliko se dobro sećam, mislim da je taj deo koštao 38.000 dinara. Ceo kurs traje tri meseca i na kraju se dobije dozvola za rad – kaže nam Branko Nikolić (42) kranista u preduzeću Džoker iz Beograda.
U kabini i po 10 sati
Prosečna plata u Srbiji, po podacima Republičkog zavoda za statistiku, iznosi oko 75.000 dinara, što znači da kranisti zarađuju duplo više od toga, ali kako nam kažu, i to je malo. Odgovornost je velika, fizički je, ali i mentalno, veoma teško obavljati ovaj posao, a još je, prema rečima Branka Nikolića rad na visini i najmanji problem.
– Ne mogu da kažem da imam strah od visine kao većina, ali neka neprijatnost sigurno postoji. Nije lako sedeti u kabini na 30, 40 ili 50 metara od zemlje, pogotovo kad osetite kako se kran ljulja. To je mali prostor, u zavisnosti od godine proizvodnje neke kabine imaju i klimu i grejanje, a neke ne, pa se i uslovi rada menjaju u zavisnosti od vremenskih prilika. Mada je svima jasno da kada je jak vetar onda imamo slobodan dan – kroz osmeh dodaje Branko.
Njegov kolega Ognjen Marković (47), koji je godinama radio u manjim gradovima, nedavno se preselio u Beograd, i otkriva koje su za njega otežavajuće okolnosti ovog posla.
– Kranisti su poznati po tome što često menjaju poslodavce, pa sam i ja tako nedavno došao u Beograd. Meni lično ne smeta to što radim na visini, nikad nisam imao taj problem, zato sam vajda i izabrao ovaj posao. Meni je u stvari problem što sam po 10 sati „zarobljen“ u kabini, pa čak ne mogu ni da odem do toaleta. Ali dobro, nakon 20 godina rada i na to se nekako navikneš – ističe Ognjen.
Kranisti su često penzioneri
Starosne granice, ni gornje, ni donje, osim one da budete punoletni i dovoljno odrasli da polažete za sertifikat nema, pa među kranistima ima veliki broj penzionera. S druge strane, devojaka gotovo da nema, što nije redak slučaj u nekim drugim zemljama.
– Među nama ima kolega raznih godina. Neki ostanu, a neki brzo odustanu. Sa strane ovo deluje kao lak posao, ali verujte da nije. Ipak, bio bih neiskren ako bih rekao da su plate male, mada mislim da treba da budu veće. Ne samo ja, nego sve moje kolege. Konkretno meni je satnica 650 dinara, što znači da mesečno zaradim između 160.000 i 170.000 dinara u zavisnosti od broja sati i slobodnih dana. Nije to loše, ali zaista smatram da bi, imajući u vidu da je posao takav kakav jeste, satnica trebalo da bude oko 1.000 dinara. Zato nas je valjda i ovoliko malo, a verujete nema gradilišta na kojem nisu potrebni kranisti – smatra Branko.
Cena sata bi, i prema mišljenju Nikole Aleksandrovića (42) kraniste iz okoline Novog Sada trebalo da bude veća, najviše zbog odgovornosti koja je „ogromna“.
– Morate da vodite računa o bezbednosti, ne samo sebe, već i svih ljudi koji se nalaze u vašoj blizini. Ne pristajem da radim ukoliko ne vidim da je sve urađeno po propisima, i da sam kran ima potvrdu o ispravnosti, koja se dobija na svaka tri meseca. Ne smete da se opustite nijedan trenutak, čak i najmanja greška može da bude kobna i zato mislim da je satnica mala. Uostalom, zato je i teško naći kraniste, jer ih je zaista veliki broj otišao u inostranstvo gde su primanja skoro duplo veća – kaže Nikola.
Naši sagovornici su nam još poručili da je svaki kran poseban i drugačiji, za svaki je potrebno vreme da se „oseti“, jer bez toga, sertifikati i dozvole za rad ne znače ništa. Ali znače obavezni lekarski pregledi, bez kojih ne može da se dobije dozvola za rad.
(Pančevac/Konstantin Radulović)
