Sablasne slike ruševina turskog grada Antakija u oblasti Hataj, najgore pogođenom području, vapaji i suze okupljenih preživelih meštana da im ispod gomila betona i stakla pronađu najmilije, još dugo neće izbledeti pred očima osmorice vatrogasaca-spasilaca novosadskog Specijalističkog tima za spasavanje iz ruševina.
U timu su bili Atila Varadi i njegov sin Boris, rođena braća Momirov – Pavle i Dragan, Dejan Ostojić, Lazar Stanković, Nikola Dronjak i Mili Radojević.
Osmorica, bez preterivanja se može reći – veličanstvenih, punih osam dana, zajedno sa devetim članom službenim psom Zigijem, tragali su za preživelima, izvlačili tela onih kojima, nažalost, nije bilo pomoći.
Po povratku iz Turske, pogođene katastrofalnim zemljotresom, još sabiraju utiske, prepričavaju i analiziraju situacije, a osećanja su im i dalje pomešana. Svima iz srpskog tima spasilaca žao je što nisu uspeli da spasu više ljudi. Ispod ruševina, uspeli su da pronađu 23 nastradala, a tela 14 njih su uspeli da izvuku. Nebrojeno sati rada na terenu, i danju i noću, tek koji sat sna pod šatorom, odmah su zaboravili.
– Zaista smo tamo, svih nas 45 iz Srbije, bili kao jedan – ponosno ističe vatrogasac-spasilac Dragan Momirov, iz Novog Sada.
– U takvim okolnostima i situaciji, to je vrlo bitno. Razumeli smo se i pogledima. Držali smo se jedni drugih i odmah je stvoreno prijateljstvo i poverenje.
Gotovo danonoćno tragajući za preživelima, nadovezuje se Boris Varadi, prioritet su im bile stambene zgrade, jer u ranu zoru kad se zatreslo tursko tlo, ljudi su spavali, a poslovni objekti su bili zatvoreni.
– Prvih dana radili smo u centru Antakije, koji je brojao oko pola miliona stanovnika – kazuje nam Atila Varadi, iskusni vatrogasac-spasilac.
– Na periferiji je sve izgledalo strašno. Nema kuća, ulice su nestale, kolima se nije moglo proći. Svuda oko nas su se neprestano čule sirene hitne pomoći i vatrogasaca-spasilaca. Ono sa čime smo se susreli, bukvalno je apokalipsa.
Dok su iz kampa išli na teren, naše spasioce su usput zaustavljali izbezumljeni ljudi, moleći ih da pretraže ruševine i pronađu njihove najmilije, komšije, prijatelje, nadajući se da su nekim čudom preživeli.
– Dok sam sa psom Zigijem išao ulicom, zaustavili su me ljudi, kazujući da su im ispod ruševina brat i sestra – prepričava nam jednu od mnogobrojnih situacija Mili Radojević, dreser službenog psa.
– Strašno je bilo gledati ljude koji su ostali bez najmilijih i bez igde ičega, kako sede pored ruševina.
Službeni pas, sada već slavni Zigi, belgijski ovčar star devet godina, uskoro će, kako kaže njegov dreser, vatrogasac-spasilac Mili Radojević, u zasluženu penziju.
View this post on Instagram
– Zigi je jedini obučen pas za traganje u ruševinama – otkriva nam njegovog dreser.
– Imamo sada mlade pse koji su u fazi obuke. Zigi će ostati kod mene i nastaviće i posle penzionisanja da radi.
SREĆKO
Već prvog dana po dolasku u Tursku, u kamp, timu spasilaca iz Novog Sada, „pridružio“ se turski mladić Erđin, koji je tu volontirao, a završava za spasioca. Srpski tim ga je nazvao Srećko, što u prevodu na naš jezik znači njegovo ime.
Sa našim spasiocima je bio od prvog do poslednjeg dana, pomagao im u sporazumevanju, zajedno sa njima jeo, i nije se odvajao od njih.
(Pančevac/Novosti)
