Proleće u Italiji. Lepo zvuči čak i ako samo pretražujete ponudu turističkih agencija, a još lepše ako uz to imate i tako uzbudljiv dodatni sadržaj kao što je, na primer, prisustvo utakmicama najkvalitetnijeg evropskog košarkaškog takmičenja. Navijači Partizana imaće ovih dana taj užitak, jer njihov klub će u utorak i četvrtak odigrati “duplo kolo“ u Evroligi, najpre protiv Virtusa u Bolonji, a onda i protiv Armanija u Milanu.
Pod vođstvom najtrofenijeg evropskog trenera Željka Obradovića, Partizan je u dosadašnjem delu evroligaške sezone pokazao ne samo da po kvalitetu, veličini i bogatoj istoriji kluba pripada evropskoj eliti od koje je bio razdvojen nekih osam i po godina, nego da ponovo može da pokvari planove znatno bogatijim evropskim gigantima i da ima kvalitet i za velike stvari. A kada ekipu vodi tako kvalitetan trener sa ogromnim brojem osvojenih trofeja, onda te velike stvari mogu da se pretvore i u ostvarenje najlepših snova.
Zato kada govorimo o Partizanovim ambicijama u Evroligi i Željku Obradoviću kao treneru crno-belih, često se s razlogom vraćamo na tu istorijsku sezonu 1991/92 u kojoj je Željko kao trener debitant odveo ekipu Partizana mimo svih očekivanja do titule prvaka Evrope. Simbolično ili ne, Partizan je i u toj svojoj najslavnijoj sezoni na putu ka evropskom tronu prolazio i kroz Bolonju i kroz Milano. Sada je prilika da se prisetimo i tih velikih dvoboja crno-belih sa italijanskim velikanima.
Tada su ekipe u prvoj fazi elitnog evropskog takmičenja bile podeljene u dve grupe od po osam ekipa, a Partizan je bio u Grupi B, gde su mu rivali bili španski Huventud i Estudijantes, nemački Bajer, holandski Komodor, belgijski Maes Pils, grčki Aris i italijanski Filips, danas poznatiji kao Armani Milano, ili u originalu Olimpija iz Milana.
Filips je te sezone bio jedan od ključnih rivala Partizanu na putu ka evropskoj tituli, jer su se sastali ne samo u grupi, nego kasnije i na fajnal-foru. Prvi susret imali su u španskoj Fuenlabradi, gde je zbog ratnih dešavanja u bivšoj Jugoslaviji Partizan igrao kao domaćin skoro sve mečeve u toj sezoni na evropskoj sceni. Taj meč je odigran 28. novembra 1991, kada su crno-beli ubedljivo savladali milanski tim sa 86:70, uz briljantnu partiju Predraga Danilovića koji je te večeri upisao 31 poen, a pratili su ga Koprivica sa 16, Nakić sa 15 i Đorđević sa 14 poena. Deset trojki iz 19 pokušaja su crno-beli pogodili u tom meču, italijanski tim samo pet, što je, kao i bolji procenat u šutu za dva poena bila prevaga u korist ekipe Partizana. Ali, ono što statistika tada baš i nije pokazala, jeste ogroman posao koji je obavio centar Partizana Zoran “Stragi“ Stevanović, u duelima sa prvom zvezdom Filipsa i tada skupo plaćenim NBA veteranom, snažnim Darelom Doukinsom koji je zaustavljen na 11 postignutih poena.
Ekipu Filipsa je te sezone sa klupe predvodio tada mladi Majk D’Antoni koji je kasnije ostvario zapaženu trenersku karijeru i u NBA ligi, kao trener Denvera, Finiksa, Njujorka, Lejkersa, Hjustona… Uz pomenutog Doukinsa njihovi najveći aduti tada su bili Antonelo Riva, Rikardo Pitis, Pjero Monteki, Džoni Rodžers…
U drugom delu sezone usledilo je Partizanovo gostovanje u Milanu, gde su crno-beli ponovo uspeli da trijumfuju, ovoga puta sa 94:89, uz još jednu sjajnu partiju Danilovića koji je tada “brojao“ do 21, ali je još efikasniji bio Đorđević sa 23 poena. Na drugoj strani, velike probleme odbrani Partizana zadavao je Riva koji je upisao 29 poena, Doukins je imao 16, ali to protiv crno-belih nije bilo dovoljno. Ponovo se Stevanović borio kao lav pod košem i taj meč završio sa po osam poena i skokova.
Crno-beli su grupnu fazu takmičenja završili kao četvrtoplasirani u grupi sa skorom 9-5 a onda četvrtfinale i još jedan veliki rival iz Italije – Knor iz Bolonje (današnji Virtus)! Knor je bio prvoplasirani u Grupi A, iako su po 10 pobeda i četiri poraza imali i Barselona i Makabi. Italijanski tim je u tom krugu imao najbolji skor, pa je u četvrtfinalu imao prednost domaćeg terena protiv Partizana.
Za promenu, FIBA je najviše zahvaljujući uticaju Bore Stankovića dozvolila Partizanu da u četvrtfinalu dočeka Virtus u Beogradu i to je bila jedina utakmica u sezoni u kojoj su crno-beli bili domaćini u pravom smislu te reči. Ili je bar tako trebalo da bude, a to napominjemo iz razloga što je na tribinama “Pionira“ bilo tek oko tri hiljade navijača prema novinskim izveštajima, što je bilo manje i u odnosu na većinu Partizanovih mečeva u Fuenlabradi. Taj meč je prvi bio odigran u četvrtfinalnoj seriji, 12. marta 1992. godine, a Partizan je trijmfovao sa ubedljivih 78:65. Po ko zna koji put, tandem Đorđević-Danilović bio je nezadrživ za protivničku odbranu, zajedno su ubacili 46 poena protiv Knora, a dvocifren je bio i Koprivica sa 10 poena. Ekipu Knora je tada sa klupe vodio Etore Mesina, a njegovi veliki aduti na terenu bili su kapiten Brunamonti, zatim bivši jugoslovenski reprezentativac Jure Zdovc, pa Koldebela, Velington, centar Augusto Bineli, ali Partizan je dominirao i stigao na korak do fajnal-fora.
Taj korak je trebalo napraviti u Bolonji, a prvu priliku Partizan nije uspeo da iskoristi, jer je Knor dobio drugi meč sa 61:60, predvođen Brunamontijem sa 20 poena. Crno-beli su Danilovićevom trojkom prišli na poen razlike, ali nije bilo vremena za preokret.
Dva dana kasnije, 19. marta 1992, odigrana je majstorica u Bolonji, meč odluke za plasman na fajnal-for, a ono što mu je u drugom meču zamalo izmaklo, Partizan je uspeo da nadoknadi, da trijumfuje sa 69:65 i stigne među četiri najbolje ekipe. Zanimljivo, Đorđević je tada upisao samo osam poena, ali je uz Danilovića sa 23, blistao i Koprivica sa 12 poena i 11 skokova.
Ne treba ni podsećati da se taj završni turnir igrao u Istanbulu, a tamo je prvi Partizanov rival u polufinalu bio njegov stari znanac – Filips iz Milana. S obzirom da je Partizan u grupi dobio oba meča protiv Filipsa, postojala je bojazan da li će to uspeti i treći put protiv tako kvalitetne ekipe koja je u četvrtfinalu sa 2:0 u pobedama izbacila Barselonu. Ali, ništa nije bilo nemoguće za tu fantastičnu Partizanovu generaciju, crno-beli su dobili to polufinale sa 82:75, uz 22 poena i 10 skokova Danilovića, 21 Đorđevića, pa Filipsu ni “probuđena zver“ u Doukinsu nije pomogla, iako je ovaj fantastični košarkaš upisao 21 poen i 19 skokova!
Ostalo je već dobro poznata istorija – finale sa Huventudom, Saletova trojka i evropska titula.
Iz bliste prošlosti, navijači Partizana se rado sećaju pobede nad Virtusom u Bolonji pre tri godine u Evrokupu, kada su crno-beli pod vođstvom Andree Trinkijerija slavili sa 84:82, uz briljantnu partiju Korija Voldena koji se zaustavio na 29 poena. U prvom delu ove sezone Partizan je u “Štark Areni“ deklasirao istog rivala sa 90:62, uz 20 poena raspoloženog Nanelija, pa ima dovoljno razloga za uverenje da će se ova novouspostavljena Partizanova tradicija nastaviti i u utorak u Bolonji.
Samo 48 sati kasnije Partizan će gostovati u Milanu od koga je u prvom delu sezone izgubio u Beogradu sa 80:75, iako je na ulasku u finiš bio na pragu pobede, ali je ekipa Etorea Mesine do kraja napravila seriju 11:2 i napravila iznenađenje, s obzirom da u tom periodu nije bila u dobroj formi. Reklo bi se da će crno-beli imati mnogo motiva da im se revanširaju, pogotovo ako se ima u vidu da je Partizan sada mnogo bliži plej-ofu i bar jedna pobeda sa ove italijanske turneje bi mu mnogo značila.
(Pančevac/Sportske)
