Dvojica vizionara – Mihail Seleši i Vasa Pandurov, ljudi čiji su umovi „videli” daleko ispred svog vremena, učinili su to da se jedno pančevačko naseljeno mesto ponosi s više od sto godina tradicije korišćenja struje.Omoljica je imala genijalce koji su udarili temelje elektrifikacije u vreme kada mnogim gradovima i znatno većim sredinama tako nešto nije ni padalo na pamet.
Vrsni hroničar omoljičkih prilika Aleksandar Tanasijević u svom tekstu pod nazivom „Sjaj u travi” navodi da je u leto 1911. svoj objekat osvetlio Mihael Seleši, vlasnik istoimenog hotela, prvi kome je takva „sijalica sinula u glavi”.
– Njegov agregat bio je nešto većeg kapaciteta od mogućnosti da strujom snabdeva samo hotelske prostorije, već je taj dovitljivi poslovni čovek višak energije za osvetljenje stavio na raspolaganje i svojim komšijama iz dva bloka, koji su to sa zadovoljstvom prihvatili – navodi Tanasijević.
Osvetljenje još pre Prvog svetskog rata
On dodaje kako je Seleši instalirao ukupno pedeset sijaličnih mesta, čime je otvorio eru masovne elektrifikacije i može se reći da su to prvi značajni počeci uvođenja električne struje u Banatu.
– Poređenja radi, u to vreme Pančevo nije ni pomišljalo na nabavku agregata, već su se gradski oci zadovoljavali plinskim svetlom, a bliža i dalja okolina koristila tradicionalne svetiljke i poneki fenjer. Selešijev generator jedva je preživeo početak Prvog svetskog rata i pred samo oslobođenje tog mesta od srpske vojske prestao je da radi. Nije bilo petroleja, kuburilo se s radnicima koji su otišli na front, odakle se mnogi nisu ni vratili. Omoljica je opet utonula u san, ali ne zadugo… – kaže ovaj omoljički hroničar.
Samo nekoliko godina nakon gašenja Selešijeve centrale pojavio se novi vizionar – Vasa Pandurov, vrsni stručnjak, koji se školovao u električnim pogonima Austro-Ugarske.
– Kao veoma preduzetan, založio je čitavo imanje, kako bi podigao električnu centralu za potrebe celog mesta. Sa opštinom Omoljica je 1926. godine potpisao ugovor o dobijanju koncesije, a naredne godine izgrađen je impozantan objekat u samom centru Omoljice – priča Tanasijević.
Revolucionarna pojava generatora „Simens–Šukert”
Montirane su mašine, instrument tabla i drugi uređaji, kao i generator fabrike „Simens–Šukert”. Svako slovo ugovora je realizovano i u stvarnosti, kako u kvalitetu, tako i u kapacitetu. Majstori su na obuku išli direktno kod proizvođača generatora.
– Već 1927. godine pedeset domaćina koristilo je struju iz pogona centrale, a kada su ostali Omoljčani spoznali ove blagodeti, majstori su jedva stizali da uvedu instalacije u nove domove. Za kratko vreme bezmalo celo selo je svakodnevno, sve do 22 sata, bilo dobro osvetljeno. Pride, Pandurov je sačinio poseban sporazum s lokalnom vlasti o uličnoj rasveti. Snaga agregata iznosila je 381 kW, a napon u mreži od 220 do 380 volti – ističe hroničar.
Ubrzo su počeli da dolaze predstavnici uprava Starčeva, Banatskog Brestovca, Bavaništa, kako bi razgledali centralu i poveli razgovore o tome da i oni dobiju tako nešto. Učinilo im se skupo, pa su rešili da sačekaju neka bolja vremena. Čekanje se odužilo na više od 35 godina, sve dok socijalističke vlasti nisu otvorile eru elektrifikacije.
Dolaskom na vlast 1944. godine komunisti su primorali Pandurova da radi za njih, prihod je išao u opštinsku kasu, a u periodu nacionalizacije nova narodna vlast se nije libila da mu oduzme vrednu imovinu.
– Pojašnjenja radi, ovaj objekat se nalazio u zgradi koja je kasnije pretvorena u kafanu „Šaran”, jer je elektrifikacijom šezdesetih Vasina elektrana prestala s radom. Glavni generator je završio u Sloveniji, ostatak opreme je razvučen, a da je bilo imalo razuma, centrala bi bila pretvorena u ekskluzivni muzejski dokaz budućim generacijama o nastanku i razvoju omoljičke elektrifikacije – napominje Tanasijević.
(Pančevac/J. Filipović)
