I slučajni prolaznici i namernici uživali su prošle subote u novom događaju priređenom u Narodnoj bašti. Stotine mladih i starih, od pet do osamdeset devet godina, trčalo je na jedanaestom Pančevačkom noćnom maratonu. Za decu za koju je prvi put organizovana trka biće to sigurno deo njihovih sećanja za ceo život, kao što je za mnoge od nas deo detinjstva i deo odrastanja kojima se stalno vraćamo.
Sada rastu neka druga deca. To mi je bilo prvo na pameti kada sam u prošlonedeljnoj šetnji, posle dugo vremena, po Narodnoj bašti, ugledala devojčice i dečake u šortsevima dok su trčali po tartan stazi. Nekada tartan staze, u doba mog detinjstva, nije bilo. Ali bilo je nečeg drugog, samo onog što je moje.
I za svakog Pančevca, koji je u ovoj varoši proveo bar koju godinu života, Narodna bašta je deo samo njemu znanih sećanja. Za nekoga možda kao mesto gde se vikendom išlo na sladoled i u šetnju. Gde su se u gustišu ozelenele trave tražile prve ljubičice, bele rade i maslačci, a onda pleli venčići i mamama kući donosili već sveli buketići. Gde smo vežbali da vozimo bicikl, najpre na četiri, a potom, uz vrludanje, i na dva točka. Gde su nas očevi učili da razlikujemo vrste drveća po izgledu lišća – duguljasto nazubljeno od hrasta, srcoliko od lipe, nalik palmi od javora, prstenasto sa sedam liski od kestena, iglice od bora…
I za osamu i za druženje
Neki su se prvi put tu poljubili ispod nekog od stoletnih stabala, koja su godinama kasnije u prolazu markirali. Išli smo tamo da proludujemo poslednjeg dana škole pre nego što roditelji shvate da su časovi skraćeni. Oni iz obližnje Medicinske skrivali su se kada bi pobegli s kontrolnog. Junačili smo se sedeći na naslonu klupe, ne mareći za matorce koji su frktali jer prljamo „tamo gde se sedi”. Vodili smo tamo rođake sa sela da im pokažemo da i mi nešto lepo imamo. Išli smo u Narodnu baštu kada smo hteli da razmislimo, da se osamimo. Ili da pobegnemo od kuće s najboljom drugaricom još u drugom razredu i da za nedeljni džeparac pojedemo kiflu s margarinom i salamom. Brojali smo pukotine po pločama na stazama, trudeći se da ih ne nagazimo. I tako od ulaza „glavnim putem” stizali do fontane. Ne znajući uglavnom da je tu nekada bio muzički paviljon, u vreme kada su pančevačka gospoda nedeljom izvodila dame pod suncobranima na pleh-muziku. Izgrađen je 1851. godine, ali je vek kasnije srušen da bi se tu izgradila fontana, za kojom i danas mnogi žale pošto je 2008. uklonjena da bi se podigla volijera nalik starom paviljonu. Ali svakom dobu svoje, pa zato sada u sećanjima ostavljamo koncerte koji se tokom toplih dana često organizuju baš na tom mestu. Nekada je za muziciranje bila zadužena Gradska muzička glazba, osnovana 1855. godine, čiji su članovi za sviranje vikendom i prilikom proslava od Magistrata dobijali po četiri i po lanca zemlje.
Pametni je pravili, pametni obnovili
Kada je nastala, tada na periferiji grada, 1829. godine, Narodna bašta se prostirala na skoro 16 hektara ili 20 lanaca zemlje. Za njeno podizanje imamo da zahvalimo brigadnom generalu Mihajlu Mihaljeviću, kojem je u to vreme bilo povereno da upravlja gradom. U delo je sproveo ideju da od šumice napravi park, želeći tako da, u sklopu svojih drugih poduhvata, urbanizuje blatnjavo Pančevo. U hronikama grada najčešće se pominje kao mesto gde je od avgusta do septembra 1905. održana „Velika zanatlijska i poljoprivredna izložba Pančeva i okoline”, koju je videlo čak 104.080 posetilaca.
Tada je posečeno i dosta drveća, što zbog paviljona, što zbog toga da se od nepreglednih zasada drveća napravi uređen park u kojem se smenjuju slobodne, osunčane i senovite površine. Zbog izgradnje železnice, ulice i novog dela bolnice sedamdesetih godina prošlog veka površina parka smanjena je na 14 hektara, dovoljno ipak da opstane kao mesto naših lepih sećanja, bar do devedesetih. A tada smo je zaboravili. Samo su se retki usuđivali da prođu zaraslim i raspuklim pločnicima ispod skoro podivljalog drveća, zaobilazeći praznu fontanu prekrivenu trulim lišćem i otpacima, i to samo do prvog sutona, kada je Narodnu baštu obavijao uznemirujući mrak. Nažalost, biće zapamćeno da je čopor pasa u to doba jednog našeg sugrađanina koštao života.
Ipak, ostalo je nešto pameti, pa nije bilo Pančevca kojem srce nije zaigralo kada je 2008. godine Narodna bašta obnovljena. Vraćen joj je i stari sjaj s muzičkom volijerom i kamenom ogradom, a pridodate su i novatorije, kao što su savremena dečja igrališta, vežbališta, senici s klupama, cvetne rondele… Nastalo je tako mesto za neka nova sećanja. Za neke nove devojčice i dečake, pa i one koji su trčali u subotu, 29. jula, na prvi put upriličenom Dečjem maratonu. Svi su dobili medalje, za sećanje. A neka ostane zapisano i da je u polumaratonu pobedio Pančevac Nikola Vučković, da je treća u maratonu bila naša sugrađanka Ljiljana Tasić, a da u maratonu nije bilo bržeg od Pančevca Miloša Milanovića. Za sećanje.
(Pančevac/N.Simendić)
