Kosjerić – Na samo 12 kilometara od Kosjerića, u selu Zarići, smestila se trošna mala kuća, ali puna ljubavi i brige. U njoj živi Snežana, prava heriona koja se tokom svog života borila i bori sa mnogim nevoljama, ali ne odustaje zbog svoje kćerke Nevene. U zaseoku bez asflata, u kući bez vode Snežana ogaja divnu i uzornu devojčicu, ali i vodi brigu o bolesnom bratu Spasoju.
– Posle 2018. godine prvo mi je umrla majka, sledeće godine u maju mesecu poginuo mi je brat koji je 1988. godište, a nedugo zatim umro mi je i otac u novembru mesecu i ostala sam sama kao najjača, a u stvari mislim da sam najslabija. Nevena mi daje snagu da izdržim sve. Dobra je devojčica i odličan đak, ona je moj ponos, započinje priču za RINU hrabra Snežana.
Njen brat Spasoje, umesto da je glava porodice, osuđen je da mu pomažu u najobičnijim aktivnostima. Ipak, iako se kaže da bolestan čovek ima samo jednu želju, njegova želja lako je ostvariva.
– Samo kad bi nekako mogla da nam se uvede voda, to će me učiniti srećnim, ništa više, kratko je rekao Spasoje.
Snežana se svako veče moli Bogu, da njegova bolest ne uzme maha i da što duže ostane na nogama. Njihov najveći problem je voda koju u flašama donose za piće, spremanje hrane i za tuširanje gde u kupatilu, iako smo u 21. veku još uvek koriste korito.
– Tu kadicu sam kupila još kada je moja ćerka bila beba, sada je ona krenula u peti razred, a ja je još uvek kupam u toj kadici. Često me i ona sam pita do kada ćemo se ovako kupati, ja joj odgovorim da ne znam.
Kao odličan đak, Nevena je sada krenula u peti razred u osnovnoj školi u Sečoj reci koja je udaljena pet kilometara.
– Moja je želja da kada moji drugari dođu kod mene da mogu da ih primim u svoju sobu i kupatilo da imam pristojno. Sada kada sam krenula u peti razred u susednom selu imam ih puno – kaže Nevena koja kada nema prevoz do škole, prepešači i preko deset kilometara, ali joj to ne predstavlja problem da bude odličan đak.
I na tužnom primeru ove porodice pokazalo se da kada nesreća zakuca na vrata uvek ste oslonjeni sami na sebe, a ljudi koju su se tada činili bliskim samo nestanu, pa svoj teret koliko god bio težak na leđima morate da ponesete isključivo sami.
– I moj Mihailo, kao i moj brat koji je poginuo imali su baš dosta prijatelja a sada ih nigde nema. Volela bi zaista kada bi se neko pojavio da mi pomogne, jer ja ovako zaista više ne mogu da živim. Borim se kolimo mogu, ali se bojim bolesti, kroz plač kaže ova hrabra majka.
(Pančevac/RINA)
