Pošto je pre više od 20 godina odlučio da ode u Vrlece pod Vlašićem i započne život u svom sistemu, da mu niko ništa ne diktira, Ramiz Pološ je stekao nadimak Vlašićki Robinzon, a za njega se čulo širom sveta.
Čovek koji nikoga nije vratio. Sa svojih 66 leta i dalje radi kao mlad. Hrani se onim što raste, bilo iz vode, iz zemlje, iz vazduha ili sa grane.
Samo prirodno
Reporteri „Avaza“ posetili su Ramiza Pološa.
– Da ste zakasnili samo 15 minuta, ne biste me našli jer idem u njivu da branim krompir i bundeve od divljih svinja, bar ono malo što je ostalo. Sinoć su mi sve razneli, ali dobro je, ostalo je – ovim rečima nas dočekuje Ramiz.
Kao nezadovoljne snahe ili deca uhvaćena s rukama u pekmezu, pravdamo se da mu ništa nismo doneli, „nismo znali šta mu treba“…
– Cement! Treba mi cement! Da ste, bogami, jednu vreću, ali, eto, ko bi znao. Kažem narodu, nemojte mi donositi napolitanke i druga čuda. Jedem samo ono što uzgajam. Ali cement bi bio dobrodošao. Gradim još jedan bazen – objašnjava Ramiz Pološ nameštajući šešir i paleći cigaretu.
I tu je počeo razgovor o svemu i svačemu. Svi smo zainteresovani, ali šta je to što je Ramiza podstaklo da dođe u divljinu i započne život samo i isključivo u skladu sa užicima prirode?
– Posle rata sam video da ovo neće biti dobro. A onda sam odlučio da dođem ovde i uzgajam koze. Tada sam živeo pod kamenjem, imao sam koze i stene. Mislio sam da će dobro proći. Ljudi me obično pitaju šta me je nateralo da patim. To nije patnja, to je komedija života. I niko me nije terao, sam sam odabrao, tu je i moja žena – kaže Ramiz.
Suprugu teško da je ikada iko od bosanskih medija snimio.
– Neće ona za domaće medije, ne voli domaće kadrove. Bila je tu kada je južnokorejska televizija snimala dokumentarac o nama, bili su sedam-osam dana. Snimili su naš život „od-do” – objašnjava on.
Privlači grabljivice
Vodenica, bare, a u barama pastrmka, kalifornijska, japanska…
– Mislio sam da ukinem japansku, jer je primetna i privlači ptice grabljivice (japanska je žuta, op. a.). Ali Italijani dolaze kod mene i vole tu ribu. I onda se brinem o njoj zbog njih – kaže Vlašićki Robinson.
Ima još dosta posla, ali…
– Ljudi ne znaju da koriste vreme. Kada naučite da koristite vreme, onda je sve lako. Tada se ne umoriš i sve ide kao po satu. Čovek je dobar onoliko koliko zna – na kraju se pojavio da nas isprati Ramiz Pološ, jer ima zakazano vreme, a mi smo došli iznenada.
Sve ima priču
– Ljudi su mi nudili mašine da dođu da mi pomognu oko kopanja, izgradnje bazena i tako dalje. Ali to nije to. Tada će prirodna harmonija biti poremećena. Ovako polako hodam uz potok i vidim ogroman kamen. Uvek se borim sa njim da ga uredno zabijem u zid. Tako da sve ima priču – kaže Ramiz.
(Pančevac/Avaz.ba)
