Milutin Đorđević, Šef katedre za zoohigijenu Veterinarskog fakulteta u Beogradu izjavio je danas da se meso uginule životinje ne sme jesti, kao i da su boja i miris glavni indikatori problema sa mesom, a iz Nacionalne organizacije potrošača Srbije podsećaju da su klanice obavezne da otpad predaju kafilerijama i da u knjigama mora da bude zapisano ko je doneo i kome je isporučen otpad.
– Meso uginule životinje se ne sme jesti zato što, pre svega, ne znamo od čega je ta životinja uginula. Može da se desi da je životinja uginula od nekih bolesti iz grupe zonoza koja se prenosi sa životinja na ljude“, rekao je on za Tanjug i naglasio da se meso mora kupovati u ovlašćenim prodavnicama, a nikako od privatnih lica, kako ne bi rizikovali svoje zdravlje.
Kako bi potrošači bili sigurni da kupuju zdravo meso, Đorđević navodi da uvek treba voditi računa, zavisno od životinjske vrste, o boji mesa, svežini, elastičnosti, i da se obrati pažnja na površinu mesa na kojoj se, u slučaju kvara, može naći sluzava presvlaka, kao i na miris, koji je rezultat dubinskog kvara mesa.
Odgovarajući na pitanje kako je moguće da neko dođe do tela uginule životinje, poput Subotičana koji su prošlog utorka uhapšeni jer su krali meso sa stočnog groblja i prodavali ga, rekao je da se često pored puta, u kanalima i slično mogu naći leševi uginulih životinja, divljih i domaćih.
Đorđević dodaje da neodgovorni vlasnici često pribegavaju da uginuća svojih životinja ne prijave nadležnoj veterinarskoj službi na terenu, već ih bace na neka zabranjena mesta i na takav način ugrožavaju zdravlje ljudi i životnu sredinu.
Prema njegovim rečima, nekada su se za neškodljivo uklanjanje leševa životinja koristila stočna groblja, odnosno ozidani objekti koji su bili iskopani u zemljištu, zaštićeni adekvatnim poklopcima od potencijalnog dolaska drugih divljih životinja, ali i neodgovornih ljudi.
– Takvi objekti moraju biti ograđeni, moraju biti fizički zaštićeni i na svaki način se mora sprečiti mogućnost da neovlašćena lica i neke druge životinje dođu u kontakt sa leševima uginulih životinja, objasnio je on.
Sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Privredne komore Srbije Nenad Budimović izjavio je danas za K1 televiziju da Srbija ima kvalitetno meso samim tim što ne upotrebljava GMO soju u ishrani životinja.
Na pitanje da li možemo da očekujemo povećan uvoz svinjskog mesa u Srbiju, s obzirom na svinjsku kugu, rekao je da uvoz svinjskog mesa ide redovno bez obzira na svinjsku kugu, i da se do sada za osam meseci uvezlo oko 18.000 tona svinjskog mesa i oko 170.000 prasadi.
Dodao je da za isti taj period u odnosu na domaću proizvodnju, Srbiji nedostaje 10, 15 odsto u proizvodnji svinjskog mesa.
Govoreći o Subotičanima koji su prošlog utorka uhapšeni jer su krali meso sa stočnog groblja, u proteklih četiri, pet godina, a najverovatnije ga i prodavali, rekao je da će uvek biti ljudi koji će pokušati da iskoriste neku situaciju, u ovom slučaju problem sa afričkom kugom svinja, gde je povećan broj uginulih i eutanaziranih životinja.
– Jednostavno ne mogu da shvatim ljude koji kupuju takvo meso. Naravno da oni ne znaju da je to meso sa stočnog groblja, ali neprovereno zaista nije vreme da se to radi. Treba da se okrenemo registrovanim proizvođačima koji su pod kontrolom inspekcijskih organa Uprave za veterinu, naveo je Budimović.
Napominje da pored vidljivih promena koje se mogu videti na mesu, procesi truljenja, promena boje, teksture, mirisa, ukusa, mnogo bitan i onaj drugi faktor, a to je upotreba lekova, antibiotika, hormona u uzgoju životinja.
Govoreći o strukturi potrošnje mesa, Budimović navodi da je piletina zauzela prvo mesto sa 18 kilograma po stanovniku na godišnjem nivou, na drugom mestu je svinjsko meso sa 16 kilograma po stanovniku, potom juneće i teleće meso sa 4,5 kilograma, ovčije i jagnjeće isto, a ribe na 2,5 kilograma.
Kada je reč o pravilima i zakonskim odredbama za uklanjanje uginulih životinja, Goran Papović iz Nacionalne organizacije potrošača kaže da je obaveza klanica da otpad predaju kafilerijama, i da mora u knjigama da stoji zapisano ko je doneo i kome je isporučen otpad.
– Priča se ponavlja već devet godina i postavlja se pitanje odakle to i koliko kafilerija ima u Srbiji, koliko mesnih industrija su registrovane u Srbiji. Mnogi su se registrovali kao mesna industrija, a sve su samo ne mesna idustrija, samo prerađuju. Pitanje je gde završava taj stočni otpad, odnosno gde završava uginula stoka, izjavio je on za Tanjug.
Papović napominje da je stočni otpad u nadležnosti komunalne inspekcije, ekološke inspekcije i veterinarske inspekcije.
– Kada znate da je rok trajanja pilećeg mesa pet dana, svinjskog osam dana, onda se postavlja pitanje gde to meso, koje se ne proda, završi, da li završi u prerađevinama ili na drugim mestima. Mi kao nacionalna organizacija nemamo dovoljan pristup nezavisnim sredstvima da bismo redovno mogli da radimo kontrole, kako bi potrošači bili sigurni u ono što jedu, rekao je on.
(Pančevac/Blic/Tanjug)
