Prvi put je Karolj Lajko navukao bokserske rukavice na času fizičkog u školi. Pobedio je najjačeg u razredu i stigao do Boks kluba u Bečeju. Bilo je to 1959. godine.
Talenat za ovaj sport je brzo ispoljio. Od početnih koraka do prve titule juniorskog prvaka Jugoslavije stigao je za samo šest meseci. Dobio je u međuvremenu sve borbe. Bokserski stručnjaci su bili iznenađeni. Neustrašivi Lajko postao je šampion ne osetivši gorčinu poraza! Tih dana snagu njegove pesnice osetio je i Zvonko Vujin i priznao mu je da je bolji. Već sledeće, 1961. godine Karolj Lajko je osvojio titulu prvaka države. Dve titule za dve godine! Srećni dani bečejski.
Beogradska „Crvena zvezda” nije odolela izazovu. Lajko je postao njen član 1962. godine. Novom klubu je doneo, u dve sezone, po jedno treće i drugo mesto u državi, u seniorskoj konkurenciji. Na izmaku Lajkovih vojničkih dana u Titograd su došli članovi uprave „Crvene zvezde” da vrate svog boksera. Zakasnili su. Pančevci su bili brži! Dok su „zvezdaši” tragali za svojim bokserom, Lajko je s Brankom Nedićem već bio stigao do Deliblatske peščare. Uživao je u njenim čarima dok se bura nije stišala.
Registrovan je za BK „Dinamo” 1965. godine. Postao je ljubimac pančevačke publike. Odužio joj se ca još tri titule prvaka Jugoslavije: 1966, 1967. i 1969. godine! Dva puta je bio učesnik balkanskih šampionata – u Beogradu 1966, kada je osvojio bronzanu medalju, i 1967. u Istanbulu. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupio je 32 puta! Osvajač je „Zlatnog gonga” u Skoplju i „Zlatnog pojasa” u Beogradu. Karolj Lajko je bio dugogodišnji kapiten bokserske ekipe „Dinama”.
Bukurešt, 1969. godine. Evropski šampionat. Najveće takmičenje Karolja Lajka u karijeri. Konkurencija kao nikada do tada. Lajko je već u prvom kolu dobio za protivnika Rumuna Jona Kovačija. Domaći bokseri su u takvim prilikama uvek privilegovani kod sudija. Lajko je odboksovao meč života. Nikada, ni ranije ni kasnije, nije uputio protivniku toliko udaraca. Boksovao je šampionski.
Razumljivo je da su u našem taboru sa uzbuđenjem očekivali odluku sudija. Domaća publika se umirila. Nisu imali iluzija. Ipak, sudije su podigle ruku domaćem bokseru! Lajko je odluku primio sa osmehom. Svi su mu čestitali, samo su sudije pognule glavu.
Mnogo je više lepih trenutaka u karijeri Karolja Lajka. U prvom pokušaju da se „Dinamo” domogne titule ekipnog prvaka države, 1967. godine, svaki je bod bio važan. Sat pre početka merenja doznali su sastav protivnika. Umesto u polusrednju, Lajka su „ubacili” u velter kategoriju. Međutim, trebalo je odmah skinuti kilogram viška težine. Rečeno mu je da obuče trenerku i sedne u kombi parkiran na julskom suncu. Lajko se nije ni oznojio! Trebalo je izmisliti nešto efikasnije. Predložio je da ga vežu za kombi, a on će trčati za njim. Nije bilo vremena za razmišljanje. Kombi je krenuo, a Lajko potrčao za njim, obučen kao usred zime. Sat kasnije imao je težinu za velter kategoriju i, što je još važnije, pobedio je!
Izborne borbe za sastav reprezentacije za Balkanski šampionat 1967. godine održane su na „Tašmajdanu”. Susret između Lajka i Tamašija odlučivao je ko će od ove dvojice otići na „Balkanijadu”. Tamaši je u prvoj rundi pogodio Lajka nezgodno u stomak. Lajko pada, ali ustaje na vreme. U drugoj rundi je krenuo na sve ili ništa. U prvom minutu je nokautirao protivnika!
Slučaj je hteo da se ova dva protivnika ubrzo ponovo sretnu u domaćem ligaškom takmičenju. Tamaši je želeo revanš. Lajko je pred susret ozbiljno povredio rame. Jedna ruka mu je bila nepokretna, ali nije odustao od borbe. Od početka meča preuzeo je inicijativu. Napadao je vešto jednom rukom. Protivnik je tek u trećoj rundi primetio Lajkovu povredu, ali bilo je kasno. Susret je završen nerešeno.
Lajko je sprečio revanš boksujući jednom rukom!
Karolj Lajko je rođen 11. oktobara 1943. godine u Bečeju. Završio je osnovnu i srednju školu u Bečeju i Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu. Preminuo je 8. juna 2020. u Pančevu. Sahranjen je na Katoličkom groblju u Pančevu.
Iz knjige Marka Drakšana „Legende sporta Pančeva”, izdate 1996. godine
(Pančevac/A. Živković)
