Glumac Feđa Štukan imao je život po kom bi mogla da se snimi ozbiljna drama! Zvezda filma „Nečista krv – greh predaka“ i serije „Klan“ čak 15 godina živeo je u paklu droge, bio na ratištu, a zatim završio u psihijatrijskoj ustanovi. Izgubio je ljubav svog života, radio kao makro, doživeo kliničku smrt, a zatim sve to pretočio u reči kao upozorenje svima koji razmišljaju da krenu njegovim putem!
– Odrastao sam u zajebanom kvartu i prvo ubistvo sam video u petom razredu na velikom odmoru. Tri uboda nožem u srce! Kasnije sam sa ekipom krao kola, obijao trafike, samo zbog adrenalina. Slučajno sam probao da igram bilijar i shvatio da sam veliki talenat, pa sam napustio srednju školu. Od 13. do 17. godine vreme sam uglavnom provodio u zadimljenim bilijar klubovima, a usput sam svirao po raznim bendovima, radio kao konobar… Početkom 1991. godine otišao sam u Kotor u Crnu Goru na turnir, zaljubio se u Sanju i ostao. Radio sam u bilijar klubu, a onda sam bio i makro. Imao sam pet prostitutki iz Ukrajine. Jedina mušterija koju sam našao bio je moj drugar Mujo. Doveo sam mu Natašu i on se kasnije oženio njom. Nakon mesec dana lošeg poslovanja, preostale četiri Ukrajinke su me odjebale i našle novog makroa – priča Feđa.
On otkriva kako je napustio Crnu Goru:
– Došlo je do pucnjave u klubu i policija me je uhvatila s tuđim pištoljem iz kojeg sam pucao na nekog glupana iz Vršca. Nisam ga ubio, jer sam naleteo na prazne čaure. Trebalo je da budem osuđen za pokušaj ubistva. Bio sam u pritvoru s dvojicom rumunskih lopova. Stalno su prevrtali po polovinu žileta u ustima. Naučili su me kako žiletom da otvaram lisice. Kad su me policajci poveli na suđenje, dok sam čekao da me sudija pozove, oslobodio sam se i pobegao. Seo sam u bus i došao u Sarajevo. Nisam smeo da odem do Sanje da se pozdravimo.
Poziv za suđenje stiže mu u Sarajevo, ali tada počinje rat. On odlučuje da ode na ratište, da bi potom kopao „šakom i kapom“ da napusti vojsku.
– Početkom rata 1992. godine, pristupam specijalnim jedinicama Armije BiH. Pucao sam čoveku u glavu snajperom i promašio ga, jer je bio predaleko. Sreća pa sam promašio! Pucao sam da ubijem i to je najstrašnija stvar koju sam uradio. Nakon toga sam završio u ludnici i tamo sam bio godinu dana. Otišao sam na psihijatriju i rekao: „Dobar dan, ja sam lud. Čujem glasove. Govore mi da moram da pobijem sve svoje saborce. Ne znam šta da radim.“ Prva tri meseca mi je bilo užasno, nisam se razlikovao od drugih ludaka. Živeo sam na intenzivnoj nezi psihijatrije, sve je strašno zaudaralo na ljudski izmet, jer su vezani bolesnici vršili nuždu u krevetu. Jozo – simpatični, sredovečni, paranoidni šizofrenik, koji je pre dvadeset godina izmasakrirao nožem roditelje jer su „pokušali da ga ubiju“ tako što su mu „pokvarili kočnicu na biciklu“, jedne noći silovao je novog pacijenta. Bio sam vezan i nisam mogao da uradim ništa, osim da zovem sestre, doktore…. Terapija me je ubijala, sve dok nije stigla moja dijagnoza, a to je psihopatija i posttraumatski stresni poremećaj. Posle toga sam skinut iz vojske.
Pucao sam snajperom čoveku u glavu. Sreća pa sam promašio! Tad sam rešio da napustim vojsku Pošto je napustio vojsku, glumac odlazi u Nemačku i sve do kraja rata se ne vraća u Sarajevo. Zatim upisuje sarajevsku Akademiju scenskih umetnosti. Na pitanje kako je prošao prijemni, odgovara: „Pretpostavljam da sam dobro odigrao ulogu, pošto sam bio zatvoren u mentalnoj ustanovi.“
(Pančevac/Informer)
