Pre trideset godina boje i svetlost ispred njegovih očiju zamenio je potpuni mrak, ali to hrabrog i vrednog Užičanina nije sprečilo da živi život onako kako je navikao. Dragan Popović Kuruzlija iz sela Ponikovice najbolji je dokaz da predaja nikad ne bi trebalo da bude opcija i da možemo onoliko koliko želimo. Njegove oči su crni štap i prsti sa kojima nepogrešivo barata sa, cirkularom, strujom, kosom, motikom i harmonikom.
– Nisam ni primetio mrak koji mi se iznenada prikrao, radim poslove koje ljudi sa dobrim vidom možda ne bi tako dobro uradili. Kosim, kopam, radim sa cirkularom, zidao sam kuću, moje ruke su moj vid. Kopam malinu, privezujem je, radim sve prstima i svetlost mi ne treba, kaže Dragan za RINU.
Svojim rukama osmislio je i napravio inkubator u kojem izvodi piliće za svoje domaćinstvo. Kako kaže, ništa mu ne pada teško i njegov dan traje više od 30 časova, jer radeći zna da dočeka i duboku noć i jutro.
– Kopam maline prstima, zemlja je mekana, ako pak naiđem na tvrđu ja imam u džepu drveni štap i sa njim bušnem zemlju. Napravio sam inkubator za piliće, izvodim za moje domaćinstvo, gajimo živinu, imamo svega ja i moja supruga i srećni smo na ovom parčetu raja koji smo sami sagradili“, dodaje on.
Plac za kuću kupio je uz pomoć dobrih ljudi, koji nisu zaboravili sva njegova dobra dela i prema njegovim rečima tu je našao svoj raj na zemlji. Jedino zbog čega zaplače to je zbog nepravde koju nam čine i ističe da su suze celoga čovečanstva iste. Njaveća podrška mu je njegova voljena supruga koja mu je još uvek prava muza i inspiracija da svakog dana bude još bolji.
– Moja Slavica je moja lastavica, moja dva oka, ona je tu nezaobilazna u svakom poslu, u svakom mom koraku pola je njeno. Kad negde poslom otputujem, ja sa velikim nestrpljenjem čekam povratak kući. Kad skrenemo ka Užicu u meni sve treperi jer znam da me ona čeka, znam da i ona sa istom ljubavlju mene iščekuje, ja sam srećan čovek, to je u stvari sreća”, tvrdi Dragan.
Dragan poručuje svima koji se bore sa nekim hendikepom da ne smeju da se predaju, jer sreća je možda iza ćoška, ali ako ne krenu do tog mesta nikada je neće pronaći, a kao nekadašnji prosvetni radnik moli roditelje da svoju decu koja imaju možda neki invaliditet ne zaklanjaju, već da ih spremaju za život bez zadrške i prepreka.
(Pančevac/Rina)
HUMANITARNA MANIFESTACIJA DAN JABUKE U JABUCI: Prikupljeno 220.000 dinara za lečenje Kristijana
