Nekada su lepi, unikatni džepni, a potom ručni satovi bili vid prestiža. Onda je došlo vreme serijske proizvodnje časovnika i zidnih satova, a s njim i procvat časovničarstva.
Rađali su se i radili majstori ovog zanata u našem gradu, a jedan od najboljih svakako je bio Josif Veber, koji je krajem 2021. godine napustio ovaj svet. Ovo je priča o njemu, čuvenom pančevačkom majstoru časovničarskog zanata i inovatoru precizne mehanike i sijaličarstva.
Josif Veber je rođen 11. marta 1940. godine u Pančevu, u porodici u kojoj se tradicionalno negovao časovničarski i zlatarski zanat. Njegov deda po majci Johan Seger bio je poznati pančevački časovničar, koji je u periodu između dva svetska rata imao svoju časovničarsku i zlatarsku radnju u Sokačetu. Pred Drugi svetski rat preminuo je od tuberkuloze, a njegov posao uspešno je nastavila supruga Rozina: u toj radnji zanat je usavršilo nekoliko vrsnih pančevačkih časovničara.
Iako je sve vreme tokom Drugog svetskog rata živela pošteno i čestito, porodica Veber je period nakon rata proživela veoma teško. Prilikom borbi za oslobođenje Pančeva od nemačkog okupatora porodična časovničarska radnja bila je veoma oštećena, a inventar je u potpunosti uništen. Zahvaljujući ljudima kojima je porodica Veber tokom rata krišom pomagala u hrani, lekovima i ostalim potrepštinama, uspeli su da ostanu u svojoj porodičnoj kući, sačuvavši svoje živote i dostojanstvo.
Sredinom pedesetih godina mladi Josif je pokazao interesovanje za časovničarski zanat i počeo da ga izučava kod časovničarskog majstora Stanka Mraovića, koji je svoj zanat usavršavao upravo kod Josifove bake Rozine. Položivši stručne ispite, Josif je stekao zvanje časovničarskog majstora i jedno vreme je radio u radnji kod majstor Stanka, a nakon završetka Škole učenika u privredi i Tehničke škole u Pančevu položio je ispit za visokokvalifikovanog majstora časovničarstva.
Venčao se sa Slovenkom Marijom Perne. Celog života bili su ponosni na svoje sinove: početkom 1964. godine rodio se Janez, koji danas živi i radi u Nemačkoj i po zvanju je doktor veterinarske medicine, a četiri godine kasnije Josip, sada diplomirani geograf – turizmolog, zaposlen u „Železnicama Srbije”.
Sredinom šezdesetih godina prošlog veka pančevačka Fabrika sijalica „Tesla” dobila je nove mašine, pa se ukazala potreba za majstorima precizne mehanike koji bi ih održavali. Na preporuku svojih starijih prijatelja, Josif je je počeo da radi u „Tesli”, gde je zavoleo sijaličarstvo, a svojim znanjem se istakao kao vrsni majstor precizne mehanike i vrlo brzo je počeo da napreduje u poslu. Iako nikada nije bio član Saveza komunista, zahvaljujući svojim vrlinama i radnim sposobnostima u nekoliko navrata imenovan je za predsednika radničkog saveta i sindikata. Zahvaljujući odličnom znanju nemačkog jezika, kao predstavnik „Tesle” dugi niz godina bio je ovlašćen za tehničku saradnju s nekoliko fabrika sijalica u Evropi, što je bila i prilika za upoznavanje s novim tehnologijama, koje je pratio s velikim interesovanjem. Ostao je upamćen kao jedan od prekaljenih „teslaša” koji su svojim trudom i angažovanjem toj fabrici dali poseban imidž i od nje stvorili značajno ime na jugoslovenskom i svetskom tržištu.
I pored predanog rada u „Tesli”, Josif je uvek nalazio vreme da svojim kolegama i prijateljima popravlja satove. Tim zanatom praktično nikada nije ni prestajao da se bavi, jer je u svom domu napravio malu improvizovanu radionicu u kojoj je popravljao sve vrste satova. Nisu bili retki slučajevi kada su poznati pančevački časovničari dolazili kod njega po savete ili da na pozajmicu traže stari i redak alat, koji je Josif nasledio od svoje bake Rozine. Veliki broj crkvenih, železničkih, poštanskih i ostalih zidnih satova pančevačkih javnih institucija bio je pod njegovim budnim okom i nadzorom. Bilo je i satova koje drugi majstori nisu želeli ili nisu mogli da poprave, a on je uvek uspevao da nađe rešenje i popravi ih. Govorio je da je to posledica „stare škole časovničarstva” i volje da se taj posao uvek uradi s predanošću, poštovanjem i velikom ljubavlju.
Josif je krajem 1995. godine iz „Tesle” otišao u zasluženu penziju i nije prestao da se bavi svojim zanatom: preko stranih časopisa redovno je pratio šta se dešava u svetu časovničarstva, a naročito u segmentu novih tehnologija u proizvodnji. Jednom prilikom je rekao:
– Časovničarstvo je jedan predivan zanat, veoma zanimljiv i pun neobičnih tehničkih rešenja. Teško prihvatam činjenicu da su nastala neka čudna vremena kada se ovaj zanat bukvalno sve više svodi samo na zamenu kaiševa ili baterija. Trend je da se satovi ređe popravljaju, a kada se pokvare, izbegavaju se popravke i odmah se kupuju novi. Bez obzira na to, ipak me raduje činjenica da kod nas i dalje postoji jedan broj onih majstora i entuzijasta koji vole da se bave časovničarstvom i promovišu ga. Time se svakako doprinosi da se taj zanat održi i dalje afirmiše.
Penzionerske dane Josif je provodio sa svojom suprugom Marijom – sestra Mimicom, kako su je mnogi zvali: svi su ih znali jednostavno kao Jožija i Mimicu. Njihov mali raj bio je u Deliblatskoj peščari, na placu gde su gajili voće i povrće, a posebno vinovu lozu, od koje je Josif spravljao vrhunsko vino i lozovu rakiju. Joži i Mimica su u braku proveli blizu šezdeset predivnih godina. Avgusta 2013. godine u Sloveniji su proslavili zlatnu svadbu. Koliko su se voleli i poštovali, govori i činjenica da je Mimica zbog Jožija ostala da živi i radi u Pančevu i pored mnogo boljih uslova koje je imala u Sloveniji. Sudbina je htela da oboje napuste ovaj svet u istoj kalendarskoj godini, u razmaku od svega nekoliko meseci.
Josif Veber će svima koji su ga poznavali ostati u lepoj uspomeni kao veliki gospodin i intelektualac, i posebno kao omiljena osoba koja je svojim načinom života i odnosom prema poslu, a naročito prema ljudima, pokazala kako treba živeti i raditi.
(Pančevac/S. T. / J. V.)
