Rokenrol
Nemam ništa, a imam, lepo misleći o sebi, sve.
Hoću maksimum.
Ipak, nisam kadar ni za minimum.
Od nule, izgleda, ne znam bolje.
A apsolutnost me zove.
Da li su to moje stvari, pitam se, na travi.
Šta će da me podboči posrnulog.
Jok štaka, pesma, izmisliću je na keca.
Ekipa
Čuvamo jedno drugom leđa.
Uvek je neko budan.
Pazi dok se treći ne probudi.
To bi trebalo da je u srži tima.
Ali odagnati tuđi san ili ne…
Ne možemo znati da li je u toku nečija mora.
Ili krasan onirički prizor.
Želim da spavam, neka drugi misle o tome.
Preko pruge
Obrisi grada, pre njih izlupani beton.
Kamenčići i pruga.
Da bi se prešlo preko svega, neophodan je motiv.
A gubi se, nestaje.
Stiže pipkanje u mraku.
Potraga za mostom.
Potrebom da se prelaz nađe.
Možda je najbolje tu gde jesam, čemu sve to čačkanje.
(Pančevac/Siniša Trajković)
