Kada se o večernjim dogodovštinama radi, znalo se nekad: petak je dan za… Razonodu. Subota je disko, brate. Ili rokenrol. Kako vreme ide, tako se i stvari menjaju, normalno. Na primer, kreneš u sredu na popodnevno pićence, pred zalazak sunca, s drugarima, velikim ili malim. I, gleda se Liga šampiona na te-veu u nekom kafiću. Ma, koga bre, da se ne lažemo, zanima fudbalski meč gde nema naših. To je samo, ono, razlog za okupljanje, za ono što sledi.
Sreda predveče u, tog dana, sunčevim zracima obasjanom Pančevu. Niko se ne žali: istrčavaju se kuce po travnjacima, tračaju tračari i tračare po Gradskom parku; kokica, fala bogu, na svakom koraku ima kol’ko nećeš, a pojavio se i sladoled. Ovogodišnji, frišak. Jedni ližu, drugi žvaću, treći nešto svoje. Tako treba. Da se barem u društvu zaborave svakodnevne trzavice na poslu ili u poluraspalom braku.
U jednom kafiću, nazvaćemo ga ovom prilikom „Dedis”, da ga ne bismo reklamirali besplatno, ima mesta koliko hoćeš. Najbolji sto zauzela su dva klinca, tek načete pubertetlije, a s njima i (?) ćale. Jeste ćale, posle se čulo: tata, ovo-ono… Za šankom nešto što se u našem selu od 120.000 stanovnika retko viđa – pravi-pravcati „gotici”: dve devojke s crnim ružem na usnama, ispirsirane na hiljadu mesta, kao i dva lika sa šiškama preko lica, našminkanih očiju, obučena u crno… Pozdrav! I mi smo se nekada ložili na Kroulija, sotonu i tako to, mada nismo imali, hm, herca, da izgledamo poput vas. A njih, naravno, fudbal ne zanima; piju svoje „krateže” i traže od barmena da slušaju „Dead Can Dance”, za šta ovaj nije čuo. Pa ih kulira…
Odjednom, u kafanu ulaze tri lika, prosečnog izgleda, ali može se reći da imaju preko pedeset. Došli da, kao, gledaju fudbal. I, što je važno, znaju onog ćalca. Izljube se, pozovu ga da sedne s njima i on, videvši da su njegovi tinejdžeri na „tik-toku” i fuci, bezbedni, pređe za njihov sto. Vau, kakve priče! Šta je bilo pre sto i pre dvesta godina, kada su se družili redovno. Samo suze nisu krenule, sve ostalo jeste.
Tinejdžerosi u nekom momentu treba da pođu; sutra se, jbg, ide u školu. Dobro je, deco, palite. Pozdrave se bratski sa svima – to sada tako ide, izljubiš se triput u obraze – i odoše kućama. A matorci, shvativši da su se „gotici”, svi odreda, „dobili”, i nisu im interesantni, da nema sem njih više ni žive duše, te da je mlada sreda-noć (tek je 23 č), rešili su da pređu u susedni kafić, nazovimo ga, „Kondukter”. Stari lokal, kô i oni, jedan od najstarijih u gradu.
Tamo pršti! Nema mesta da opušak baciš. Živa svirka, mnogo dobar „kaver” bend „roka” „Stounse”, „Dipeš”, Dilana i Bouvija… Ma, kô da imaš dvadeset i da si otišao u Studentski. I, ono što je „starcima” najbitnije – nije „pederbal”. Iako, kao prosvećeni momci, nemaju ništa protivu homoseksualaca, naprotiv, podržavaju njihove napore da sebi obezbede prostor i zakonske okvire za sve ono što ih intrigira – najviše vole da vide šank krcat sredovečnim ženama. Šank i okolinu. A tako je bilo! Ej, sreda veče, a tamo… Naravno, samo za promišljanje, sva četvorica do jednog su u ozbiljnim vezama, ne zanima ih muvanje, ali vole, bre, da vide kako dame njihovih godina đuskaju i dele osmehe, takođe, pretpostavićemo, bez zadnjih namera.
Posle početnog ushićenja počeli su da razmišljaju: otkud u sredu uveče toliko lepo sređenih i lepih gospi u baru? Najstariji i najiskusniji među njima izgovorio je: Liga šampiona je danas, momci i muževi „žderu” pivo i roštilj po svojim gajbama, jasno je da se drugarice, devojke i supruge dogovaraju gde će za to vreme. I, eto ih.
„E, stvarno smo zaostali Balkanci”, reče ćalac i pozva taksi do Strele, „Majmunskog ostrva”. Kući, vozi, brate. Mogao je da bude i drugačiji kraj priče…
S. Trajković
I OVO JE PANČEVO Naći se i snaći, večiti je motiv. Lutanje je kul, ponekad. Ali i to ume da smori
